Ciceron-život i politička karijera

 „Želim samo ove dve stvari: da, umirući, ostavim rimski narod slobodan, a od ovoga mislim, bogovi, ne mogu dati ništa veće; drugo, da svako prođe u skladu sa zaslugama koje je stekao za državu.”

                                                                                                          Cic. Phil. 2. 119

  Marko Tulije Ciceron (Marcus Tullius Cicero) rođen je 3. januara 106. godine p.n.e. u Arpinu, u dolini reke Liris, današnji Arpino, Italija. Porodica Tulija pripadala je viteškom staležu (ordo equesteris), koji je iz mnogobrojnih ratova koje su Rimljani vodili izašao sa veoma velikim bogatstvom[1] , i stoga je bila  povezana sa drugim uglednim porodicama niže aristokratije koje su upravljale gradom i u rukama imale lokalnu politiku. Ciceronov otac pobrinuo se za dobro obrazovanje dvojice sinova, Marka i Kvinta, prvo u njihovom rodnom mestu, a onda se zajedno sa njima preselio u Rim. Ciceronova mladost pada u godine građanskog rata između populara Gaja Marija i optimata Kornelija Sule, te zbog toga, a delimično i zbog zdravstvenih razloga, zajedno sa  bratom Kvintom i Titom Pomponijem Atikom, najboljim prijateljem a kasnije i izdavačem njegovih dela, Ciceron putuje na Istok, u Grčku i Malu Aziju, gde je dopunio svoje retorsko i filozofsko obrazovanje kod nekih od najučenijih ljudi onog vremena.

Nakon povratka u Rim, ulazi u politički život; iako je već  imao dvadeset i devet godina, njegova advokatska karijera učinila ga je nadaleko poznatim, tako da je suo anno (sa minimalnim brojem godina koje zakon propisuje za javne položaje) biran za obavljanje državnih poslova. Takođe, značajno je da je za rimsko plemstvo Ciceron po svom poreklu bio homo novus[2]  i da se na visoke položaje popeo isključivo zahvaljujući sopstvenim kvalitetima i zalaganjem, a ne rodbinskim vezama. Ređale su se titule, postao je i konzul (magistrat  kome pripada najviša građanska vlast, a za vreme rata i komandovanje trupama), a od senata je dobio čak i titulu pater patriae (otac otadžbine). Imao je u svojim rukama najveću moguću vlast, ali ga mnogi nisu voleli, ne zbog nekog lošeg dela koje je počinio, nego zbog toga što je prečesto veličao i hvalio samog sebe.

Trojica najmoćnijih ljudi u Rimu, Pompej, Cezar i Kras, 60. godine sklopili su nezvaničan savez, u istoriji poznat i kao prvi trijumvirat. Ciceron jeodbio da im se pridruži, jer je uglavnom, kroz čitavu svoju poltičku karijeru, zastupao pomirljiv i umeren stav, i osuđen je na progonstvo. Vraćen je već sledeće godine, ali je morao da se povuče iz javnog života i posvetio se književnom radu. U sukobu Cezara i Pompeja, koji je uskoro usledio, Ciceron opet bira „pogrešno” i priklanja se Pompeju, koji je kasnije izgubio. Međutim, Cezar nije mogao da „jednom” Ciceronu ne oprosti „neverstvo”, ali, kako se njegova vlast ubrzo pretvorila u diktaturu, Ciceron se opet povlači iz političkog života u književnost.

Nakon Cezarovog ubistva  44. godine, i mnoštva burnih dešavanja koja su usledila, Ciceron dolazi u sukob sa Markom Antonijem i krajem 44. i početkom 43. godine drži četrnaest govora protiv njega, koje  je nazvao Filipike. Iako je delovalo da će Marko Antonije izaći kao gubitnik iz tih političkih borbi, ispostavilo se da se na spisku proskribovanih građana[3], koji su sastavili Oktavijan, Antonije i Lepid nakon osnivanja tzv. drugog trijumvirata, našao baš i Ciceron, kao i njegov rođeni brat Kvint i sin Marko (iako se Oktavijan zalagao da se oni uklone sa tog spiska, popustio je pod Antonijevim pritiskom). Ciceronova glava i ruke kojima je pisao Filipike odsečene su i donete u Rim i po Antonijevom izričitom naređenju izložene su na govornici tako da ih svi mogu videti. Na taj način 7. decembra 43. godine okončan je Ciceronov život, a njegova smrt označila je i pad rimske republike u političkom smislu, iako se u vojnom ona održala sve do bitke kod Akcija 31.g.p.n.e., kada je cela država potpala pod vlast jednog čoveka, Oktavijana, i postala carstvo.

Marko Tulije Ciceron je i na političkoj sceni i na književnom polju bio jedinstvena ličnost, jedan od najobrazovanijih ljudi i najproduktivnijih pisaca antike. Takođe, zahvaljujući velikom broju sačuvanih dela, predstavlja i jednu od najbolje poznatih figura čitavog tog perioda. Cicenonov književni rad bio je mnogostruk. Sastavljao je političke i sudske govore, a pisao je i dela iz teorije besedništva. Proširivši u Rimu grčku filozofiju, ujedno je stvorio i filozofsku terminologiju na latinskom jeziku. Ogledao se i u pesništvu (izgubljeno je i  bilo je slabijeg kvaliteta od proze), a zna se da je bilo i njegovih spisa iz oblasti istorije i geografije. Sačuvana je i velika zbirka pisama nastala iz dopisivanja sa rođacima, prijateljima i poznanicima koja je od neprocenjivog značaja kako za sam Ciceronov život, tako i za sticanje šire predstave o političkoj i kulturnoj  slici vremena sa kraja rimske republike.

Filipike –rezultat političkog i ličnog neprijateljstva između Cicerona i Antonija

Iako Ciceronov biograf Plutarh u svojoj knjizi „Usporedni životopisi” kaže da je sam Cicerom više voleo da ga prijatelji nazivaju filozofom, a ne „govornikom” „jer je za svoje zanimanje izabrao filozofiju, a govorništvom se služio samo kao oruđem za postizanjem korisnih ciljeva u političkom delovanju”, besede ipak čine glavni deo Ciceronovog rada. Sačuvano ih je 58 i pripadaju sudskoj i političkoj vrsti. Svoj prvi govor održao je na sudu u privatnoj građanskoj parnici (causa privata) 81.g.p.n.e., i za mnoge istoričare književnosti taj događaj uzima se kao početak zlatnog veka rimske književnosti, odnosno veka klasične latinske proze koji traje sve do Avgustove smrti 14.g.n.e. Svoje poslednje govore, održane četrdesetak godina kasnije, platio je, na žalost, svojim životom…

Nakon Cezarovog ubistva  44. godine, Ciceron je stao na čelo senatorske partije, došavši u direktan sukob sa Markom Antonijem. Suprotnosti koje su postojale između njih dvojice bile su začuđujuće velike i nepremostive, vezane za skoro sve oblasti njihovih života; razlikovali su se po političkim stavovima, karakternim osobinama, u razmišljanjima i načinu na koji su živeli. Iako njihov odnos počinje da se znatno zaoštrava i da poprima oblike otvorenog neprijateljstva tek nakon Cezarove smrti, taj događaj nikako ne predstavlja i prvi susret njih dvojice.

Ciceron je u svojoj mladosti učio besedništvo upravo kod Antonijevog strica, Marka Antonija, jednog od konzula iz 99. godine. Gaj Antonije, drugi trijumvirov stric, bio je Ciceronov kolega konzul 63.g.p.e. Do prvog sukoba dolazi zbog Antonijevog očuha, zatim je kamen spoticanja bilo prijateljstvo između Antonija i Klodija, Ciceronovog velikog neprijatelja, čijom se udovicom Antonije kasnije oženio. Inače, i na nju se Ciceron često osvrtao veoma negativno u svojim govorima zbog njenog nemoralnog ponašanja.

Do njihovog glavnog i odlučujućeg sukoba dolazi u presudnom trenutku za rimsku republiku. Cezar je ubijen, a vest o njegovoj nasilnoj i iznenadnoj smrti proizvela je u Rimu efekat sličan onom koji je svojevremeno imala smrt Aleksandra Makedonskog. Kako se kao jedan od kandidata da nasledi Cezara i osveti njegovo ubistvo pojavio Marko Antonije, Ciceron se, prozrevši njegovo ponašanje i karakter, obrušio na njega u svojih četrnaest govora napisanih u periodu od 1. septembra  44. g. do 21. aprila 43. g. Te govore nazvao je Filipike (In Marcum Antonium orationes Philippicae), po uzoru na istoimena dela čuvenog grčkog govornika iz IV veka p.n.e., Demostena, koji se nalazio na čelu grčke opozicije protiv makedonskog kralja Filipa II. Zanimljivo je pak da, iako su primetni određeni Demostenovi uticaji, Ciceron ni na jedno mestu ne spominje njegovo ime.

Ciceronove Filipike spadaju u političke besede, mada u njima ima i elemenata ostalih vrsta beseda, kod kojih se najjasnije opaža povod, smer i namera govornika koji na nešto nagovara (suadere) ili od nečega odvraća (dissuadere), ili koji obrazlaže šta je to utile tj. korisno, odnosno, inutile, nekorisno. Politički govori su uvek za predmet imali određeni interes i dobro države i naroda. Budući da su gotovo uvek bili govoreni pred mnogobrojnim i dobro obaveštenim auditorijumom (Filipike je Ciceron držao u senatu), besednik se morao naoružati dobrim znanjem i jakim argumentima. Jedina Filipika koja nije govorena, nego samo ima književnu formu besede, jeste Druga Filipika[4], oštra invektiva protiv Antonija kojom je Ciceron želeo da naglasi protivnikove mane i poroke, suprotstavljajući mu sopstvene vrline i u kojoj je izvršio rekapitulaciju čitavog Antonijevog života i analizu njegovih poteza.

Dugačka je lista svih onih nedela, što fiktivnih, što stvarnih, koje je Ciceron zamerao Antoniju, za koga je smatrao da je „drčniji od Katiline i luđi od Klodija”. Nije birao reči ni kada je govorio o Antonijevoj mladosti, spočitavajući mu da je živeo raskalašno i da je napravio velike dugove. Zamerao mu je i na ponašanju iz 49. g.p.n.e., kada je bio narodni tribun[5], obrušio se i na ratove koje je Antonije vodio u Siriji, Galiji i Egiptu, a na udaru se našlo i njegovo zakonodavstvo[6]. Ciceronu je smetalo i prijateljstvo između Antonija i Dolabele , tako da je kuđenju i upoređivanju njihovih karaktera i zločina posvetio veliku pažnju u svojim govorima. Antonije je još i ranije često bio na meti kritike zbog događaja koji se odigrao početkom 44. g.p.n.e. na dan praznika Luperkalija, svetkovine u čast boga Fauna. Naime, on je hteo da u pozorištu pred velikim brojem ljudi stavi Cezaru na glavu kraljevsku dijademu, ali ju je ovaj skinuo, što je izazvalo salve aplauza, jer je većina rimkog stanovništva još uvek bila republikanski raspoložena. Ciceron nije mogao da dozvoli da ne spomene takvo Antonijevo „ulizivačko” ponašanje. Kao glavnog krivca za nemire i ubistva koja su se u gradu desila posle Cezarovog smaknuća, Ciceron je proglasio nikog drugog do samog Antonija, budući da je on tada u svojstvu konzula održao posmrtnu besedu i pokazao krvav plašt ubijenog diktatora, što je uznemirilo i razbesnelo okupljeni narod. Takođe, nije prećutao ni to što je, nakon Cezarove smrti, Antonije iz državne blagajne „uzeo veliku svotu novca” , koju je, kako je rekao potrošio na otplaćivanje sopstvenih dugova, i Cezarova dokumenta, koja je krivotvorio. Nije zaobišao čak ni njegov privatni život: optuživao ga je za pijančenja, seksualne perverzije, druženje sa svodnicima i razbojnicima, požudu i bes, a imao je štošta da prigovori i njegovom braku sa Fulvijom.

Ciceron nije propuštao priliku da napadne Antonija u svojim govorima, bilo kada je direktno kudio (vituperare) svog protivnika, kao u Drugoj Filipici, bilo kada je, govoreći o nekom predlogu u senatu, onako, samo „usput”, spominjao njegova nedela i nemoralno ponašanje. Filipike su se ređale jedna za drugom, njih četrnaest u rasponu od samo godinu dana. Međutim, Antonije nije ostao dužan Ciceronu. Ovaj je bio u pravu što ga se bojao, jer je na kraju svoju opoziciju platio sopstvenim životom.

                                                                                                                                    Milica Živković

Članak je objavljen u časopisu "Inđijski kulturni kandelabar", Časopis za kulturnu baštinu, Broj 13/2020.

(Adaptirani deo iz diplomskog rada  „Marko Tulije Ciceron: Jedanaesta Filipika protiv Marka Antonija”, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Odeljenje za klasične nauke, Beograd, 2007, mentor dr Marjanca  Pakiž)